Tajanstvene kupole u sibirskoj Dolini smrti

U području zapadne Jakute protežu se kilometri nenaseljene i neistražene divljine koja brižljivo krije svoje misterije. Jedno od takvih područja nalazi se pedesetak kilometara severoistočno od mesta gde se reka Viljuj širi i stvara sistem močvara i jezera, poznat pod nazivom Uliuju Čerkeček, što u prevodu znači “Dolina smrti”.

Po legendama nomada iz tog dela Sibira i izveštajima retkih istraživača kojima je uspelo da ih pronađu, saznali smo za postojanje tajanstvenih kupola izgrađenih od neke vrste izuzetno otpornog, crvenkastog materijala koje se povremeno, iz nepoznatog razloga pojavljuju iz tla, da bi nakon nekog vremena jednako tako misteriozno utonule natrag.

Dobrodošli u Dolinu smrti i njene natprirodne misterije

Ko je, kada i zašto napravio ove metalne strukture poznate kao “kotlovi” zbog izgleda kupole koji podseća na izvrnuti kotao, nije poznato. Često se i samo njihovo postojanje, usled malobrojnih informacija dostupnih javnosti, dovodi u pitanje.

Očekivano, pojavile su se brojne teorije kojima se pokušava objasniti njihovo postojanje. Za jedne, to su samo geološke formacije nastale usled vulkanskog delovanja (uprkos činjenici da vulkani nisu karakteristični i da nisi ni postojali u ovom delu sveta).

Drugi tvrde da je reč o ostacima neke napredne civilizacije, bilo zemaljskog, bilo izvanzemaljskog porekla i da su ove strukture neka vrsta sistema upozorenja i zaštite Zemlje od udara asteroida i neprijateljskih napada.

Po nekima, u svetlu novih saznanja, javljaju se pretpostavke da se radi o ostacima nekada moćne, a danas iz istorijskih zapisa izbrisane moćne države Velike Tartarije.

  

Demoni tajge

Evenkiji i drugi nomadi vekovima s kolena na koleno prenose legende o “metalnim kućama” smeštenim uz tok reke Viljuj i njenih pritoka. Po njihovim pričama to su sferične formacije promera od šest do deset metara, napravljene od nepoznatog, crvenkastog metala i delom ukopane u zemlju ili potopljene u kružna jezerca.

Bez obzira na veličinu, sve imaju istu arhitekturu: pri vrhu imaju široki otvor kroz koji je moguće da se spusti spiralnim stepeništem do kružne galerije na dnu “kotla”. Uz ivice te galerije raspoređene su sobe, odvojene pregradama.

Takođe, po njihovim legendama, u tom području žive demoni, pa je najbolje držati se što dalje od tog začaranog mesta.

Ipak, dešavalo se da su nomadi povremeno bili prisiljeni da potraže spas u kotlovima i u njima prenoćiti, kako bi sačekali da se smire iznenadne sibirske vejavice i nemilosrdno hladni vetrovi. Pri tome su uočili da je temperatura unutar kotlova bila ugodna, dok se napolju spuštala i ispod 40 stepeni ispod nule.

Kada bi se dogodilo da ulaze u “kotlove”, nastojali su da u njima provedu što kraće vreme, pošto je duže zadržavanje dovodilo do povišene temperature, malaksalosti, opadanja kose i ponekad i do smrti. Nomadi su smatrali da su ovi efekti delo zlih duhova tajge: Niurgun Bootura i Tong Duuroia.

Takođe je interesantno da je šire područje oko kotlova prekriveno bujnom, za Sibir potpuno neuobičajenom vegetacijom, od ogromnih listova korova pa do dva metra visokih busenova trave.

 

  

Priče o kupolama

Prvi službeni podaci o ovim kupolama zabeleženi su sredinom 19. veka, zahvaljujući ruskom istraživaču Rikardu Karloviču Maku, koji u svojoj knjizi Viljujski okrug govori o postojanju divovske metalne kugle ukopane u zemlju nedaleko od jedne pritoke reke Viljuj. Nažalost, on daje veoma malo podataka, bez navođenja tačne lokacije kupole i bez bilo kakve skice koja bi svedočila o njenom izgledu.

Nešto preciznija priča potiče od neimenovanog sibirskog trgovca i njegove unuke, koji su 1930. godine prenoćili u metalnoj sobi unutar jedne od kupola. Po njihovim rečima, čitava struktura je izgrađena od crvenkastog materijala oštrih ivica, a ulaz u kupolu je bio toliki da su mogli da u nju ujašu na leđima jakova.

Mihail Korecki iz Vladivostoka navodi da je posetio ovo mesto tri puta.

“Prvi put sam tamo bio 1933. godine, kada sam imao 10 godina. Putovao sam sa svojim ocem kako bih zaradio nešto novca. Drugi put sam tamo išao 1937. godine bez oca a treći put sam mesto posetio 1947. godine s grupom drugova. Sva tri puta smo imali vodiča iz Jakutije. Razlog naših odlazaka je bila potraga za zlatom, a kako je područje ogromno i slabo naseljeno, osećali smo se sigurno. Bile su veoma male šanse da će nas neko opljačkati ili ubiti.

Što se tiče misterioznih kupola, sigurno ih ima mnogo. Ja sam lično video najmanje 7 od njih. Njihova veličina je iznenađujuća – imali su 6-9 metara u prečniku.”

Tokom te treće, poslednje posete Mihail je sa drugovima proveo noć u jednoj od kupola. Iako se ništa dramatično nije dogodilo tokom te noći, jedan od prijatelja je tokom sledećih meseci izgubio svu kosu, a Koreckom su se na obrazu pojavila dva čira koja nikada nisu zacelila.

 

Crteži i reči

Poslednja poznata ekspedicija u to područje odigrala se tokom 2013. godine. Članovi ekspedicije su bili tri geologa, jedan astrofizičar, jedan mehanički inženjer i nekoliko asistenata. Mesto je istraženo i pronađene su ogromne metalne formacije koje su ličile na kupole, do pola zakopane u močvarama.

Ekspedicija je zabeležila pronalazak pet metalnih sfera, ali su istraživači morali da napuste to mesto, pošto se nekoliko učesnika ozbiljno razbolelo. Kao i u prethodnim slučajevima, čim su se udaljili od navedenog područja, čudan osećaj mučnine i malaksalosti je prestao.

Veruje se da ove metalne kugle emituju neku vrstu zračenja i da se zbog toga svi koji im priđu razbole.

Verovatno iz istog razloga ekspedicija nije uspela da zabeleži svoj pronalazak, odnosno ne postoji ni film, pa čak ni jedna jedina fotografija navedenih kupola.
Kao i mnogi pre njih, o kupolama su mogli da posvedoče samo crtežima i rečju.

Teorija doktora Valerija Uvarova

Ruski naučnik, doktor Valerij Uvarov je 2004. godine izneo do sada najsmeliju pretpostavku, po kojoj je sistem kotlova delo izvanzemaljske civilizacije. Ovaj sofisticirani sistem je osmišljen tako da deluje kao automatska odbrana planete Zemlje od mogućih udara meteora i asteroida.

Nakon što uoči pretnju s neba, sistem se aktivira i nekom, nama nepoznatom energijom koja povezuje sve kotlove, uništava nadolazeću pretnju.

Doktor Uvarov je za svoje tvrdnje dao brojne dokaze, a najsnažnji među njima su stare jakutske legende o čudnim događajima u Dolini smrti.

  

Priče iz zaboravljenih vremena

U davna vremena, kako kaže legenda, zapadna područja Jakutije prekrila je neobjašniva tama. Nakon toga se podigao razorni, olujni vetar. Malobrojni stanovnici tog područja slušali su u strahu zvukove eksplozija i tutnjanje, koji su dopirali iz pravca tame, a nebo nad tim područjem je danima bilo prošarano snažnim bleskovima munja.

Nakon što se tama razišla, nomadi su ugledali neverovatan prizor – nad sprženom zemljom se uzdizala ogromna struktura nalik na toranj koja je bleštala na dnevnoj svetlosti, ali joj nisu mogli prići zbog razrovanog tla i prodornog mirisa. Nakon nekog vremena čitava struktura je utonula i bez traga nestala u tlu.

Mešutim, dok je tonula u tlo, čitavo područje pogodili su jaki zemljotresi, a oko kule su besneli snažni plameni vihori. U trenutku kada je struktura dostigla nivo okolnog tla, sa njenog vrha je izletela divovska vatrena kugla koja je eksplodirala u vazduhu, razorivši okolinu u prečniku od više hiljada kilometara.

Ovakvi događaji, koje su nomadi pripisivali besu demona, povremeno su se dešavali tokom nekoliko narednih vekova.

Bilo bi lepo znati da Zemlja ima sistem odbrane skriven u sibirskoj tajgi i da nam ne preti sudnji dan koji bi izazvao neki veliki meteor ili asteroid.

Dok se ne uspe dokazati ili osporiti ova hipoteza, tajanstvene strukture sibirske doline smrti, demoni tajge koji kao da povremeno dozvoljavaju slučajnim putnicima da ih vide, ali ne i fotografišu, i dalje ostaju izazov koja čeka da bude rešen.