Napredne drevne civilizacije

 Napredne drevne civilizacije

Mnogi istraživači, naučnici, filozofi, kao i obični ljudi veruju da mi nismo prva napredna civilizacija koja je postojala na Zemlji. Oni veruju da je u periodu pre pisane istorije postojalo više razvijenih civilizacija, od kojih su mnoge bile daleko naprednije od naše, a njihova verovanja su potkrepljena sve brojnijim artefaktima za koje je teško utvrditi ne samo starost, nego i kako, čime i od kakvih materijala su napravljeni.

Takođe, bezbrojne megalitske građevine širom planete ostaju misterija, a način njihove gradnje, koji nadmašuje naše današnje mogućnosti, i dalje predstavlja podlogu za bezbrojne teorije.

Legende, mitovi pa i sama Biblija, opisuju bar jednu civilizaciju koja je postojala pre naše današnje. To je civilizacija koja je cvetala na Zemlji u periodu između Adama i Noja.

Međutim, da li su Adam i Eva zaista bili prvi ljudi koji su nastanjivali Zemlju? Tko su bila stvorenja koja su hodala planetom pre njih? I kako i zašto su nestala?

Šta kažu stari spisi?

U uvodnom delu Biblije, u Knjizi Postanka čitamo da je Zemlja bila bez oblika i prazna. Da li ovaj uvodni deo opisuje Zemlju kakva je bila nakon neke velike kataklizme? Upravo takva, bez oblika i prazna, Zemlja je bila i nakon Velikog potopa koji su navodno preživeli samo Noje i njegova porodica.

Čitajući taj deo Biblije saznajemo da je Zemlja bila potpuno pokrivena vodom, što ponovo pokreće mnoga pitanja bez odgovora, imajući u vidu da se sve češće na dnu okeana otkrivaju ostatci potpoljenih gradova i megalitskih građevina, za koje ne možemo ni da naslutimo kojoj kulturi su pripadale.

Pitanja se nižu dalje. Šta ako je proces nastajanja, razvoja i uništenja civilizacija cikličan? Da li to znači da ćemo i mi doživeti njihovu sudbinu?

Majanski kalendar govori o cikličnosti. Staroindijski spisi govore o cikličnosti. Mnogi mitovi i legende govore o kataklizmi svetskih razmera koja je nekada u drevna vremena promenila lice planete.

Oni koji se pitaju zašto su podaci o drevnim civilizacijama obavijeni velom misterije i nagađanja, mogu da razmotre sledeće: zamislite kataklizmu koja bi se iznenada, bez najave sručila na našu civilizaciju. Malobrojni, koji su o njoj obavešteni (kao što je to nekada bio Noje), verovatno bi sačuvali dobar deo znanja, ali bi to znanje sačuvali za sebe i svoje potomke.

Ali šta je sa običnim svetom, sa običnim ljudima koji bi preživeli? Koliko bi generacija trebalo da prođe da sećanja prenesu u legende, legende u nagađanja?

Vreme nakon kataklizme

U trećoj ili četvrtoj generaciji sve što bi ostalo upamćeno o civilizaciji koja je nestala svodilo bi se na priče, legende o izgubljenom raju, legende o ljudima koji su nekada bili moćni, poput Bogova, koji su umeli da grade neverovatna zdanja, koji su imali čudne letelice kojima su leteli nebom i među zvezde.

Život bi tekao dalje, a priče o prošlosti postajale sve nestvarnije i sve čudnije. I sve manje ljudi bi verovalo u njih… sve dok na kraju novorođena civilizacija nebi dosegla period tehnološkog napretka i počela da u legendama prepoznaje izgubljena znanja.

„Nijedna dovoljno napredna tehnologija se ne razlikuje od magije“, Artur Klark.

Budući arheolozi

Ironično, ono što bi preživelo hod vremena bile bi iste megalitske građevine koje i mi danas pronalazimo širom sveta?

Suočeni sa takvim nalazima, budući arheolozi bi pokušali da ih povežu sa preživelim legendama naše civilizacije. Verovatno bi ih nazivali hramovima, solarnim opservatorijama, mestima susreta sa bogovima.
Imajući sve ovo na umu, ostaje nam da se zapitamo: koliko dugo postoje megalitske strukture i koja od prethodnih civilizacija ih je izgradila?

Odsustvo dokaza nije dokaz da prethodne civilizacije nisu postojale

To što ne umemo da pronađemo dokaze o postojanju prethodnih civilizacija nije dokaz da one nisu postojale. Ukoliko nisu ostale građevine ili zapisi koje bi nam rekli nešto o njima, možda postoje drugi tragovi.
Uzmimo ponovo za primer nađu vlastitu civilizaciju.

Kada bi budući arheolozi udružili snage sa drugim granama nauke, na primer geologije,
i potražili elemente koji nisu karakteristični za prirodne procese, kao što su ostaci u geološkim slojevima koji bi ukazali na ostatke sagorevanja fosilnih goriva, dokazi masovnog zagađenja, poput plastičnog otpada koji se očituju kao sintetička hemijska jedinjenja koja se ne nalaze u prirodi, ili čak postojanja uranskih izotopa koji su dokaz postojanja nuklearne fisije (jedan ovakav primer su nuklearni reaktori Oklo u državi Gabon, stari oko dve milijarde godina, koje je zvanična nauka proglasila prirodnim fenomenom), mogli bi dokazati postojanje prethodne tehnološke civilizacije.

Ukoliko je ovaj način pronalaženja tragova prethodnih civilizacija previše komplikovan, budući arheolozi bi se mogli okrenuti orbiti, Mesecu i Marsu.

Šta bi tamo pronašli?
Pa recimo rovere: Spirit, Oportjuniti, Kjurioziti, Preservance...

 

Ili Lunohod i tragove Nila Armstronga i Apola na Mesecu.

Ili bi naleteli na neku od letelica iz programa Viking.

Možda bi u orbiti oko Zemlje i dalje kružio neki od mnogobrojnih satelita, kao što i danas kruži takozvani „Crni Vitez“, satelit čije poreklo i svrhu još nismo uspeli da odgonetnemo.

A možda bi, pored njih, našli i tragove nekih drugih artefakata, ostatke nekih drugih civilizacija, o kojima se sve češće priča.