Velika blatna poplava

 Blatne poplave

Najnovija saznanja ukazuju na to da Petar Veliki nije osnovao Sankt Petersburg, odnosno da ga nije sagradio, već da ga je iskopao ispod naslaga stvrdnutog mulja. Takođe postoje nagoveštaji da je grad obnovio, odnosno popravio oštećenja na njemu u veoma kratkom periodu, koristeći naprednu tehnologiju koja je pripadala nekoj prethodnoj civilizaciji.

Međutim, Sankt Petersburg ne predstavlja izolovanu pojavu. Slični fenomeni, blatne poplave i požari koji su uništavali velike gradove kao i mini ledena doba koja su sledila nakon toga, bili su zabeleženi i u periodima pre i nakon osnivanja Sankt Petersburga.

Po nekim istraživačima ovakve pojave se vezuju za takozvani “Maunder minimum”, odnosno produženi period minimuma sunčevih pega i minimum sunčeve aktivnosti.

Zanimljivo je da su se poslednje blatne poplave dogodile u isto vreme kada i klimatski događaj poznat kao Daltonov minimum – minimum sunčeve aktivnosti, praćen globalnim padom temperature, kao i Karingtonski događaj – izbacivanje solarne koronarne mase koja je pogodila Zemlju tokom 1859. godine. Ovakav udar sunčeve baklje sam po sebi je mogao dovesti do snažnih elektromagnetnih oluja i pokrenuti mnoge kataklizmičke pojave, uključujući i požare poput onih za koje se navodi da su uništili San Francisko, Portland, Krakov, Njukastl, Njujork, Brisbein, Montreal i mnoge druge velike gradove.

Sudeći po crtežima i fotografijama iz perioda 18. i 19. veka, blatne poplave su zatrpale donje spratove mnogih zgrada u Severnoj Rusiji, Evropi, Južnoj i Severnoj Americi, Australiji i na Novom Zelandu.

Po nekim izvorima, elektromagnetne oluje su širom planeta izazvale snažne vulkanske erupcije, dok drugi teoretičari navode dokaze da je u periodu oko 1815. i 1860. godine došlo do nuklearnih sukoba i da su naši preci u to doba, pored znanja o izgradnji kolosalnih građevina, takođe bili upućeni u veštine proizvodnje naprednog oružja kao i bežičnog prenosa električne energije.

 

Bilo da su se dogodile vulkanske erupcije, ili da su širom planeta eksplodirale nuklearne bombe, to je doprinelo kako pomračenju sunčeve svetlosti usled velike količine čestica pepela i zemlje u atmosferi, tako i dodatnom padu globalne temperature, što je uzrokovalo mini ledeno doba, sa izostankom proleća i leta, smrzavanjem useva i opštom gladi.

Prazne ulice

Na fotografijama iz 18. i 19. veka mogu se videti veliki gradovi, široke ulice i zgrade koje kao da su upravo izgrađene, ali nigde se ne vide ljudi, nema parkova, nema drveća. To su slike gradova koji su obnovljenih nakon neke kataklizme, ali gde su ljudi? Ljudi se na slikama pojavljuju kasnije i njihov broj se postepeno povećava. Ali, odakle dolaze?

   

Moglo bi se pretpostaviti da su stanovnici urbanih sredina, odnosno oni od njih koji su preživeli kataklizmu, povukli u ruralna područja gde je hrana bila dostupna, mada jedva dovoljna ako se ima u vidu tadašnje mini ledeno doba.

Ili su oni koji su preživeli imali skloništa u koja su na vreme evakuisani i u kojima su ostali sve dok se na površini nisu stvorili uslovi za obnovu i normalizaciju života?

Ipak, pored svih teorija, ovaj fenomen je i dalje velika misterija. Dodatnu uznemirenost i nagađanja izaziva činjenica da o događaju koji se odigrao pre tako kratkog vremena ne postoje pisani tragovi koji bi objasnili formiranje blatnih tokova koji su, po svemu sudeći, zakopali niže spratove mnogih višespratnica, uključujući crkve, hotele, pa i samu Belu kuću u Vašingtonu.

 

Štaviše, opšti je utisak da se neko potrudio da sakrije činjenice i izbriše ovaj deo istorije iz kolektivnog sećanja čovečanstva, zamenjujući ga događajima za koje više ne možemo biti sigurni da su se zaista dogodili.

Zašto? Da li čovečanstvu preti nova prirodna kataklizma, odnosno da li su kataklizme ciklične, pa se skrivanjem činjenica nastoji izbeći panika? Ili je u pitanju neki sasvim drugačiji razlog?

Takođe se postavlja pitanje koja je to bila prethodna civilizacija čije znanje i građevine smo nasledili, ali čije postojanje se izgubilo u maglama istorije. Da li je to bila Velika Tartarija o čijem postojanju smo saznali na osnovu starih geografskih mapa i koja se takođe spominje u Enciklopediji Britanika (svezak 3, 1773) i još par dokumenata, ali koja se iz nekog razloga krajem 19. veka, upravo tokom Velikih blatnih poplava, neprimetno rascepkala na Rusiju i još neke manje države i nestala iz istorijskih zapisa, kao da nikada nije ni postojala.

Arhitektura

Ukoliko pogledamo građevine koje su oštećene Velikom blatnom poplavom i kasnije obnovljene, možemo jasno uočiti da je arhitektura bila podvrgnuta manjim modifikacijama neophodnim zbog lokalne klime, kulture i materijalnih resursa, ali da je zadržala osnovne principe širom sveta.

Ovu arhitekturu karakteriše upotreba lučnih otvora, stubova, kupola i kula, pored detalja kao što su gotičke rozete i mukarne (trodimenzionalni lučni stropovi), koji su simboli vibracija elektromagnetne energije, koja deluje na molekule i menja ponašanje ćelija.

   

Građevine tog doba su takođe imale orgulje koje su služile za harmonizaciju i lečenje stanovništva zvučnim talasima, poput onih koje su izgrađene u holu Gradske većnice u Sidneju prilikom njene rekonstrukcije nakon blatne poplave.

Neizvesna budućnost

S velikim brojem nepoznanica kao glavno pitanje se nameće: koja je svrha obmanjivanja čitavih generacija ljudi? Da li se u našoj novijoj istoriji krije nešto toliko zastrašujuće i ozbiljno da je bolje držati ljude u neznanju?

Kada možemo očekivati sledeći “Maunder minimum” period? Po rezultatima NASA istraživanja, sledeći ciklus minimalne sunčeve aktivnosti trebalo bi da započne 2020. i da svoj maksimum dostigne 2025. godine.

Po istim predviđanjima predstojeći minimum u solarnom ciklusu trebalo bi da bude jedan od najnižih u poslednjih 200 godina, odnosno da dostigne nivo Daltonovog minimuma, istog onakvog kakav je zabeležen u periodu 1780 – 1830. godine.

Isti onakav koji je doneo brutalne hladnoće, gubitak useva, glad, rat i snažne vulkanske erupcije… i velike blatne poplave.